Tiha povorka, lagani stisak ruke, dvi-tri rici kroz zube i previÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe muke.
Jeka u uÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂima, teÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂina u grudima, al triba bit jak pred ljudima.
Ona bi tila da je sve samo san, guta suze i rukom guÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂva telegram:
"Gospodo A. naÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe najiskrenije sauceÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂce. VaÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ muÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ je poloÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂija ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂivot,
casno, na Oltar domovine.". NiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta viÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe, al zar je potriba znat detalje,
smrt briÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe ljubav, al ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂivot ide dalje. Triba ostat jaka, bez crnjaka,
zbog svega ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta joj ostaje, sina dvanaestgodiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂnjaka.
I u ocima crvenim od placa, ona vidi on shvaca da smrt je uvik jaca.
Al nakon pet godina njega cesto nema, ona zabrinuta pita:
"Sine, imaÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ li problema?". On kaÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe:
"Nema.", al ona sumnja, to je gluma,
jer kad ga vidi na ulici on biÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂi iza kantuna.
NeÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂto skriva, al je lukav, liti nosi dugi rukav,
nije mu tila dat lovu pa joj je reka da je tuka.
Onda joj je ukra, doÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂlo je do toga, i ona moli Boga samo da nije droga
Ali je droga, i tko zna zbog cega, on se vata na udicu
ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta su je grizli mnogi prije njega. Totalno se sjeba, di ce sad?
Nema nazad kad zajaÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂeÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ konja na magistrali za Had,
jer smedi prah je vrag, a znatiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂeljan um njemu je posebno drag.
I ona ne zna ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta ce, cas place, cas je ljuta. Dala bi mu ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂivot,
al do njega viÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe nema puta. I onda pest sudbine, jedno jutro u ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂest:
"Gospodo A., policija. Imamo tragicnu vijest.".
ViÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe nema ni snage ni suza, samo jeca.
Sjecanja naviru, dok cisti tetejca od pokojnog muÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂa,
ova noc ce bit ruÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂna, jer umrice oni zbog kojih umiru djeca.
Lova uredno tece, bez puno vike, jer sa njim rade
samo pouzdane prike. On je od posebne vrste, takve brojiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ na prste,
u ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂkoli nikad frke i te mu stvari nisu mrske. Totalno lud, a ima muda,
preÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂivija legendarno sranje isprid fast food-a. Tu mu je strada
i najbolji prika, a posli toga neke ljude nije vidija niko viÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂe nikad.
Nemoj mu stat na ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂulj, nemoj ga vrijedat, to nije baÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ cool,
al on ce pucat i sleda.
A mulci i mulice ga gledaju ocima velikim ka bublice,
jer on je heroj ulice. ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta ce im ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂkola, on vozi luda kola,
ima para ka blata i nije ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂonjo ka tata. Poslovan covik,
samo ubire dobitak, ciste savjesti, ne prodaje smrt vec uÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂitak.
A savjest? On ne mari puno za te stvari.
Za koju godinu ce poslat kartolinu iz zemlje Safari.
Za ruckom je uvik doma, a starci o njegovom hobiju nemaju pojma.
I svi u zgradi ga vole, on je pristojan i uredan,
samo ga gospoda sa prizemlja cudno gleda.
Evo, baÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂ ide: "Gospodo A., dobar dan!".
Ona se spotakla i pala niz skaline, BLAM!
PiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂtolj je opalija sam, a zrno je poletjelo njemu drito u celo.
Ona je pala na onu ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂeljeznu spravu za otirat blato s cipela i
ÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂiljak joj se spicija u glavu.
Hitna je bila brza, al nisu mogli niÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta.
Oboje su vec otiÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂli na vjecna loviÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂta.
CHORUS
Sve se vraca, sve se placa, sve vrti se u krug, ima neki viÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂÃÂi sud,
svak placa svoj dug